Metanović: Za svetla na obraz
Izvor: Štampani časopis “Glas Mrkojevića” br. 5
Autor: Aldin Metanović
Odaovno je ova priča i istina je, a oni su svikolici oteput na istinu, a mi, bago, još kako na ljegu. Ali, trebo da ostane i da se zapaomti kako je njegda bilo i česovi su ljuđi njeket bilji. Daneza ge imo takvizik, ali naretko, Boga mi.
Istinu treba kazat væzda, te vi i sæda istinu kažuju. Ka što znaote, skambilj se njeket igra kroz kuće, igralo se prstena, muabetilo se. Iđaoše se, bago, jede᾿ ge drugi, beše njekako ljezetom ama teke da pođeš i da iziješ pečicu kruva vrućega. Iskupljaoše se narot, beše veselo, amantijarebi, ke se ćaosmo iskupit da igramo skambilja naljikoše na svadu. Šaljoše se narot jede᾿ s drugim, ne ljućosmo se između sebe, sve njekako davaosmo u smeg.
Jede᾿put iskupismo se u Goranu Donju, u Ko᾿ače᾿iće. Beše li skambilj, beše li ge ko sunetlak, ili svada, da ne lježu, toljiko godinek, nije mi čudo da zabraljam – starost, bago, ne grede zurlom i nakaradom, no ovako, ha. Nese, za toliko, nječesovi skup beše. Bjahu došle i žene i junaci. Bojse, bilo je to u kuću Muja Suljova Ko᾿ače᾿ića, vala bik se zakljo da jes. Efenum, kažuju vi, svikolici bjeu došli.
Muabete žene, predu, pljetu, junaci ka junaci, oko njivek, oko konjek, oko volovek, svaki svoju priču. No, bome, kuće ne bjeu ka seda da su kljetovi odvojeni, ili da imo deset vodicek, no koliko se moglo za te prilike siromaške teput. Nemaoše se ge, svikolici ujeno śeđesmo. I trefi se filjan ček kræj filjan žene tujra. Ko su zabrajo se, a i da znaom imena vi ne bik kaza, grešnja bi bila. No, da lji, set, od smega, da lji od boljesti, tojzi ženi dođe da… prne. Izbilja, ko imo šupek tudera joj je put, ali njekako bi grdo za ženu između toliko junakek da maši prdu. No, ona bela, ne mogade se usteć. Ma se ču debelo. Ona, ja᾿na, o᾿ sramote, ukopa se umjesto. No, ko je ček i pošten i pametæn, oni filjan što śiđaše pokræj nje, brže bolje viknu: „Au, ljuđi, oprostite, isteče mi…“ Ma nije᾿nu više ne reče. Ljuđi ka ljuđi, kako ko, obrnu se priča druga jopeda, i kada nije bilo ništa. Bome, onojzi ženi ljeknu, ali ne progoro mu ništa.
Razminu se narot, svaki pu᾿ kuće svoje, a ova žena misli kako da se razduži ovome filjan junaku, kako je on njoj velja za svetla na obraz, trebuje mu i dar za svetla na obraz. Boga mi ti ona džumerlinica śutri dæn ge ček i u ruke njemu celji takam. Ne ćaše on da uzme, ali mu se ova zaklje da ju ne odbije i da je učinio ka malo ko bi to učinio.
I ostade tako da se priča do dændaneza za reč toga junaka i kako ga je sljedovo takam. Ostajo je Osoja Isako᾿ć je᾿nu da je pamtimo za vek vekovek: „Blago ko će ljepo, ove dva dæna!“
Bože imali ramet, a mi z᾿ra᾿lje!
